Vodenica na šabačkim rekama i potocima više nema, a vodeničari koji su porodice prehranjivali uzimanjem ušura odavno nisu među živima. Niko nije želeo da nastavi tradiciju, da ispeče zanat. Međutim, priče starijih žitelja podsećaju na vreme kada je svaki kraj imao svoje lokalne vodeničare od Dobrave i Cernice do Drine i Jereza. Uspomenu na stara vremena čuva profesor u penziji Živko Popović iz Šapca. U ulici Surepovoj, u dvorištu uređenom u duhu stare Srbije, među 500 eksponata smešetena je stara vodenica pristigla iz zavičaja, odnosno iz sela Nakučani.

– Vodenicu smo preselili u izvornom obliku pre 15 godina. U funkciji je svakog leta, kada sve ozeleni, a prelepo cveće o kojem se brinem da posebnu sliku našoj maloj zelenoj oazi. Izgradio sam i potok, vodenički točak i meljem brašno za svoje potrebe, ali i prijatelje. Kod mene se uvek može naći kukuruzno i pšenično brašno, samleveno na kamen, kako se to činilo u prošlom veku i rado ga delim sa rodbinom i komšijama. Ko je radoznao i želi da oseti dah nekog prošlog vremena neka svrati, vrata za dobronamernike su uvek otvorena. – kaže Živko.

Napredak tehnologije i savremenih načina eksploatacije žitarica, gotovo je sasvim ugasio vodeničarski zanat. Zbog toga, malobrojni vodeničari pripadaju redu sledbenika starih zanata.

– Nekada je na Dobravi bilo dosta vodenica, danas nijedna. Ova u mom dvorištu je premeštena, zahvaljujući Spasoju Paniću koji je utkao svoj rad i u 80 – toj godini života oživeo staru vodenicu. Želeo sam da sve izgleda kao nekada, pa sam umesto moderne rasvete postavio fenjere, a u njih male sijalice. Sve me ovo vraća u detinsjtvo, kada sam posećivao ovakva mesta, gde bi išli da meljemo žito – priseća se Popović.

U Srbiji je 1867. godine bilo čak 7125 vodenica. Živko je u Pocerini boravio u nekoliko vodenica, i kao dete se seća razgovora starijih, koje je sa pažnjom slušao.

– Vodenice su bile sastavni deo seoske arhitekture. Nekako su sve bile posebne, tik uz reke, u prirodnom ambijentu. Pored prioritetnog značaja, vodenice su imale i širi društveni značaj, jer su se u njima ljudi sastajali, radi razgovora, ali i donošenja važnih odluka. Rad kamena pokreće točak, koji je non stop u pogonu, kako se voda kreće. Kada bez prestanka melje, za 10-12 sati može da se dobije oko 300 kilograma raznog brašna. Vodeničko brašno je sve više u zastupljeno u ishrani, kao svojevrsni vid zdrave hrane.

Pored vodenice, Popovići su u svoj mali raj, kako nazivaju dvorište, preneli i seoksu magazu, ambar, drljače i šinska kola. Posebnu priču ima mali kazan za rakiju oko koga se svake jeseni skupljaju brojne komšije. Krevet sa slamaricom, kolevka i ćilim, samo su deo postavke u maloj magazi.