Obućarstvo je stari zanat, kojije nekada bio populran, a podrazumeva pravljenja i popravku obuće. Na teritoriji Bogatića samo se Zoran Đurić bavi popravkom obuće. Kada on ode u penziju, zanat će potpuno zamreti, jer nema mladih, zainteresovanih za ovaj posao.

– Radnju sam otvorio pre 25 godina, nakon što je propala šabačka firma gde sam bio angažovan. Da bih prehranio porodicu, morao sam nešto da počnem da radim i osmelio se da otvorim samostalnu radnju. Za četvrt veka, imao sam samo jednog šegrta koji se zadržao jedva dve godine. I to je bilo davno, početkom devedesetih godine i posle njega se niko nije interesovao. Nova generacije je mišljena da je prljav posao, a zarada mala – kaže Zoran.

Donose ljudi sve na poporavku, patike, duboke cipele, čizme, menjaju se rajsfešlusi, nešto se zakrpi ili sredi od prethodne zime.

– Nikada ne odbijam mušterije. Prihvatam ono što mogu da uradim. Ceo život radim sa narodom i rado porazgovaram, šta ću, takav sam, čovek iz naroda. Opstao sam zahvaljujući ljudima, koji su mi poklonili poverenje. Kada mušterija donese na popravku cipele i vidim da će za pare koje bih ja uzeo moći da kupe nove cipele, ja mu tako i kažem. Važno da se mušterija poštuje. Poštujem i termine, kada kažem da će biti gotovo sutra, onda tako mora da bude – priča obućar.