Pregazio je osamdesetu godinu, a više od šest decenija Živan Savić vodi kovačku radnju u selu Nakučani. U okolini je, kaže jedini, a kada ga snaga bude izdala, moraće da zatvori radionicu, jer mlađi nisu voljni da nastave ovaj posao. Dolaskom masovne proizvodnje došlo je do smanjenja tržišta za kovače na prostoru bivše Jugoslavije, izuzev u Africi, Indiji, jednom delu Azije i Amerike gde su mnoge zanatlije nastavile da se bave tradicionalnim poslovima
– Bez kovača se selo nije moglo zamisliti. Tako je bilo do sredine sedamdesetih godina. Posla ima, ali mlađe radne snage nema. Nije ovo lak posao, nije ni velika zarada, ali može pristojno da se živi. Dok me služe ruke i noge ja ću raditi. Otkivam sekire, raonike, motike, oštrim noževe i sve sam. Naučio sam tako – kaže Živan.
Njegov otac i i deda su bili kolari, a on je sredinom pedesetih odlučio da bude kovač. Skupljao je opremu i danas se može pohvaliti alatom kakav ne poseduje niko. Nakovanj na kojem radi je star preko dva veka. Kupio ga od jednog majstora iz Srema, a on pre toga od trećeg lica.
– Vatra se u radionici ne gasi. Svaki komad gvožđa se prvo dobro zagreje pa tek onda ide na nakovanj. Čekićem lupam dok se ne istanji i bude spremno za namenu koju ima. Nijedna brusilica ne može da naoštri sekiru ili motiku, kako to uradi majstorska ruka čekićem, kad udara po vrelom železu. Snage imam i ne predajem se lako – iskren je Savić.
Tokom radnog veka kroz radionicu su prošli brojni Mačvani, Pocerci, Rađevci, Sremci. Dolazili su čak iz Valjeva, jer u kolubarskom kraju odavno nema kovača. Naslušao se Živan svakakvih priča. Da je pisao, imao bi materijala za nekoliko knjiga. Uvek je sa mušterijama imao dobru saradnju. Ispričao nam je i neke anegdote, koje su se i u njegovom slučaju, ispostavile istinitim.
– Vodim računa da kad završim sa poslom, čekić ne ostane zaboravljen na nakovnju, jer majstor onda ne može da odmori kako treba. Stega ili mengele moraju da se popuste, da bi se kovač prilikom odmora opustio i bio spreman za novi rani dan – priča nam Živan.
U prečniku od 100 kilometara ne postoji nijedan kovač osim Živana iz Nakučana. Ko će podmirivati narod kad on ne bude više mogao da radi je pitanje na koje niko nema odgovor. Pokušao je da u ovaj zanat uvuče rođake ili momke iz drugih sela, međutim bezuspešno.
