Košarkaši Partizana konačno su se vratili na pobednički kolosek, savladavši Bajern rezultatom 92:85 u okviru 14. kola Evrolige. „Parni valjak“ je do pete pobede stigao u trenutku kada se činilo da je klub uzdrman do temelja odlaskom Željka Obradovića, ali je ekipa pod novim privremenim vođstvom Mirka Ocokoljića odgovorila na najbolji mogući način – borbom, karakterom i pobedom koja ima i simboličnu i takmičarsku težinu. U noći prepunoj tenzije i pritiska, Partizan je pokazao da još uvek ima snage da se uzdigne onda kada je najteže. Atmosfera je ipak ta o čemu će se više pričati od same pobede. Ono što su navijači priredili svojim igračima skoro da se ni ne viđa. Svaka sekunda prvog poluvremena bila je noćna mora za crno – bele. Već pre prvog podbacivanja lopte bilo je jasno da veče neće proći kao obična evroligaška noć. Umesto uobičajene podrške koju su igrači Partizana godinama dobijali i na domaćem i na gostujućem terenu, ovaj put dočekani su talasom zvižduka. Publika je želela da pošalje poruku da smatra igrače i deo klupskog rukovodstva odgovornim za to što je najtrofejniji evropski trener Željko Obradović napustio klupu Partizana. Tokom čitavog njihovog boravka u hali, od trenutka kada su kročili na parket pa sve dok nisu otišli u svlačionicu, tribine su neumorno odzvanjale skandiranjem „Obradović Željko“, dok su se između toga često čule i uvredljive poruke upućene predsedniku kluba Ostoji Mijailoviću.
Na košarkaše Partizana koliko god se trudili da ostanu ravnodušni, izostanak podrške u prvom delu meča znatno je uticao, što se odrazilo na igru. Počeli su stegnuto i bez energije, a to se osetilo u odbrani, rotaciji, na skoku… Košarkaši Bajerna iako u atmosferi kao kod kuće, nagrađivani aplauzom za svaki postignut poen nisu briljirali što domaćini nisu znali da iskoriste. Dopustili su gostima solidnu prednost. U ofanzivi je jedina stabilna karika bio Tajrik Džouns, koji je praktično držao napad živim. Ali ni to nije bilo dovoljno da se izbegne minus na odmoru. Semafor je na poluvremenu pokazao 36:43, potpuno u skladu sa nervozom koja je obeležila uvodne minute Partizanove igre.
Pauza se evidentno iskoristila na najbolji mogući način jer se po izlasku na teren, slika na parketu potpuno promenila. Publika se konačno smilovala i stala uz svoj tim koji je to očigledno sve vreme čekao. Crno – beli su preuzeli kontrolu i počeli da diktiraju ritam. Kao da im je taj „šesti igrač“ falio. Tajrik Džouns nastavio je da dominira pod košem, a odličnu pomoć imao je u Fernandu, koji je zatvarao reket i donosio bitne poene. Vašington je „upalio ruku“ sa distance, pogađao je ključne trojke i bio neumoran u odbrani, dok je Kalates kreirao akcije, pronalazio saigrače i perfektnim pregledom igre držao napad pod kontrolom. Jedan od ključnih trenutaka bio je način na koji su crno – beli zaustavili Fojtmana, koji je u prvom delu pravio velike probleme. Kada je neutralisan, Bajern je ostao bez najstabilnije napadačke opcije, a Partizan je to iskoristio da u trećoj četvrtini preokrene rezultat i povede. U poslednjoj deonici Beograđani su čvrsto čuvali dvocifrenu prednost. Nemci su u više navrata pokušali da se vrate u meč, ali crno – beli nisu popuštali i mirno su priveli utakmicu kraju.
Heroj večeri bio je Tajrik Džouns sa ostvarenim 21 poenom, deset skokova i jednom asistencijom, a odmah za njim u najbolje strelce upisao se i Dvejn Vašington koji je postigao 22 poena, jedan skok i šest asistencija. Izuzetno vredan pomena je i Isak Bonga koji veliki doprinos daje svom timu u svakoj utakmici, a večeras je postgao 10 poena i četiri skoka. U ekipi Gordona Herberta najefikasniji je bio Spenser Dinvidie sa ostavrenih 25 poena, dva skoka i dve asistencije, a odmah za njim i bivši igrač Partizana, Vladimir Lučić koji je postigao 17 poena, četiri skoka i četiri asistencije.
Strast, pritisak, reakcija tima na turbulentan period… Sve je stalo u ovu evropsku noć, koja je možda nagovestila novi početak za crno – bele. Bio je to spektakl emocija, ali ne onih koje Partizan priželjkuje. To je bila sirova, besna energija navijača, koja je jasno pokazivala negodovanje zbog rastanka sa trenerom, koga su autoritet i kolekcija titula učinili institucijom evropske košarke. Nije teško pretpostaviti da se ovaj meč neće pamtiti toliko po bitnoj pobedi koja je prekinula niz poraza, koliko po dešavanjima na tribinama. Čak se ni stariji ljubitelji košarke verovatno ne sećaju kada su gledali utakmicu na kojoj domaći navijači otvoreno navijaju protiv svog tima. Zvižduci na predstavljanju, negodovanje pri svakom kontaktu s loptom, hladna leđa sopstvenih tribina… Sve to kao da je stvorilo zid pritiska koji su košarkaši morali da probijaju ogoljenom voljom. Dok će statistika i tabela zabeležiti pobedu, ostaje pitanje: šta će u kolektivnom pamćenju stajati podebljano – rezultat ili činjenica da su igrači Partizana te večeri morali da odigraju jedan od najtežih mečeva u karijeri, ne zbog protivnika, već zbog svojih navijača? Upravo ta kontradikcija, trijumf na semaforu i poraz na tribinama, učiniće ovu utakmicu posebnom i možda bolno nezaboravnom.
Tekst i foto: Kristina Jekić