Obućarski zanat na našim prostorima počinje da se razvija posle oslobođenja od Turaka. Obućarstvo podrazumeva pravljenja i popravku obuće. Postoje dve vrste obućara: oni koji prave nove cipele i oni koji se bave popravkama, odnosno krpljenjem. Na teritoriji Bogatića samo se Zoran Đurić bavi popravkom obuće. Kada on ode u penziju, zanat će potpuno zamreti, jer nema mladih, zainteresovanih za ovaj posao.

– Radnju sam otvorio pre 25 godina, nakon što je propala šabačka firma gde sam bio angažovan. Da bih prehranio porodicu, morao sam nešto da počnem da radim i osmelio se da otvorim samostalnu radnju. Za četvrt veka, imao sam samo jednog šegrta koji se zadržao jedva dve godine. I to je bilo davno, početkom devedesetih godine i posle njega se niko nije interesovao. Nova generacije je mišljena da je prljav posao, a zarada mala – kaže Zoran.

Od početak oktobra počinje prava sezona za obućare, kada ima više posla. Donose ljudi sve, patike, duboke cipele, čizme, menjaju se rajsfešlusi, nešto se zakrpi ili sredi od prethodne zime.

– Nikada ne odbijam mušterije. Prihvatam ono što mogu da uradim. Ceo život radim sa narodom i rado porazgovaram, šta ću, takav sam, čovek iz naroda. Opstao sam zahvaljujući ljudima, koji su mi poklonili poverenje. Kada mušterija donese na popravku cipele i vidim da će za pare koje bih ja uzeo moći da kupe nove cipele, ja mu tako i kažem. Važno da se mušterija poštuje. Poštujem i termine, kada kažem da će biti gotovo sutra, onda tako mora da bude – priča obućar.

Industrijska proizvodnja je učinila svoje. Jeftinije je kupiti novu cipelu nego popravljati staru. Ni materijali nisu više kavalitetni kao pre, pa je i trajnost popravljene cipele relativno kratka.

– Trudim da cene budu realne. Čak i kad materijal poskupi, gledam da se to ne odrazi na muštrije. Međutim, od skoro flekice koštaju 450, rajsfešlus 500, a pendžetiranje 600 dinara. U radnju najčešće dolaze žene. Muškarci donesu po neku cipelu ili patiku, a žene pored standardnih, nekada imaju i neobične zahteve poput nadogradnje đona, skraćivanja ili povećanja potpetice ili čak da se skrate ili suze čizmice – zaključuje bogatinski zanatlija.

Zoran sarađuje i sa sportistima, popravlja kopačke, krpi lopte. Kada se pročulo za njega u fudbalskim krugovima, počeli su da dolaze iz Zvornika, Loznice i Šapca, jer samo on zna da popravi loptu, koja nije za bacanje, a Đurić joj veštim rukama produži vek.