Šapčanka Dobrila Mijailović je vešta u postavljanju tapeta. Iako je već u sedmoj deceniji ne smeta joj rad na merdevinama. Izučila je najpre zanat za frizera, ali se u ovom poslu nije pronašla, pa se prekvalifikovala za molera.

– Makaze su mi suđene. Nisam volela da radim kao frizer, pa sam se brzo preorjentiala. Čovek kad je mlad može lako da se uklopi i promeni posao. Ja sam najbolji primer za to. Izabrala sam možda teži zanat, ali se nikada nisam pokajala. Četka, lepak, skalper, merdevine su postale moja svakodnevnica – iskrena je Dobrila.

I pored kvalifikacije, molerski zanat je pomalo krala i od supruga Bobana, koji se ovim poslom bavi od početka 70 – tih godina. Brzo se situacija promenila pa je Dobrila postala majstor, a bračni partner, njen šegrt. Međutim, najbitnije je da su mušterije zadovoljne.

– Nije se još desilo da je neko nezadovoljan, da ima prigovor na moj rad. Dokaz za to je i telefon, koji ne prestaje da zvoni. Iako sam u penziji ljudi me traže. Najvolja rekla je preporuka zadovoljnih klijenata. Tapete se vraćaju u modu, a najbolje je raditi sa inostranim, kvalitetnij su, a u ceni nema velike razlike – otrkiva jedina žena moler iz Šapca.

Dobrila se priseća sedamdesetih godina, vremena kada je u Šapcu bilo preko dvedesetak žena koje su se bavile postavljanjem tapete. Ujutro rano bi se okupile sve ispred bivšeg Dekora i organizovanim prevozom krenule put Beograda.

– Najviše smo radili u srpskoj prestonici, kompletan blok 45, pa 70 na Novom Beogradu, Gazela, a onda su nas zvali i za luksuzne stanove i hotele. Evo, pre pola godina sam bila i u Beogradu na vodi, vrlo lep kompleks zgrada i stanova, gde sam postavljala tapete – hvali se naša sagovornica.

Posao nije težak, a može dobro da se zaradi, tvrdi Dobrila. Međutim, mladi nisu zaintersovani. Spremna je da sa naslednicma, podeli dugogodišnje islustvo.

– Brzo se uči ovaj posao. Jednom kad savladaš, nema greške. Najteže je postaviti prvu traku, onda ide lako, samo se uklapa. Nema preterane mudrosti. Kada su lepe boje, dezeni i motivi, prosto se čovek odmori uz rad – priča Dobrila.

Za pet decenija, kroz njene ruke je prošlo na hiljade kilometara tapeta, a dok je zdrvalje bude služilo radiće posao koji voli, jer je opušta i relaksira.